OLGA JEVRIĆ

Gotovo šest decenija dugim prisustvom na našoj likovnoj sceni, skulptorski opus Olge Jevrić izdvaja se svojim autentičnim modernizom i posebnom snagom umetničkog izraza. Skulpture Olge Jevrić poseduju univerzalno formalna i metaforička značenja ispričana izrazito ekspresivnim i senzibilnim jezikom, pri čemu je Olga Jevrić stvorila originalnu, čisto likovnu formu pročišcenu do apstraktnog, univerzalnog oblika.

Olga Jevrić je rođena 29. septembra 1922. godine u Beogradu od oca Srbislava Jevrića, direktora Bankarsko-trgovačkog d.d. i majke Ane, rođene Radivojević -Vačić.

Pohađala osnovnu školu i niže razrede gimnazije u pansionat-u "St. Joseph" u Beogradu, a više razrede u III državnoj ženskoj realnoj gimnaziji u Beogradu. Uporedo sa gimnazijom uči u klasi profesorke Zinaide Grickat u muzickoj školi "Stanković". 1942. godine uspešno polaže prijemni ispit na Muzičkoj Akademiji. Već iduće godine upisuje se na vajarski odsek Akademije likovnih umetnosti. 1946. diplomirala je na Muzičkoj akademiji u klasi profesora Ćirila Ličara, a dve godine kasnije na vajarskom odseku Akademije likovnih umetnosti u klasi profesora Sretena Stojanovića. Tada izlaže i na VII izložbi ULUS-a. Od tada otpočinje njen bogat stvaralački rad i usavršavanje.

Olga Jevrić se pojavljuje u vreme koje je veoma burno i okrenuto novim vrednostima, neposredno nakon II svetskog rata kada dolazi do ustanovljavanja nove države. Tada dolazi do uspostavljanja novih vrednosti zasnivanih na socijalizmu. Politika je bila nosilac okvira u kojem je umetnost trebalo da smesti svoje potencijale. Ipak, snagom svoje umetničke volje Olga Jevrić je krenula jednim smelijim putem sopstvene nužnosti. Ona se otrgla od vladajuće struje umetnosti posleratnog socrealizma ispunjavajući sopstvenu sudbinu.

Njen početni period stvaralaštva je ispunjen serijom figurativnih ostvarenja, aktova i portreta. Ona je još pod utiskom tek završene Akademije kao i socijalističkog realizma. No, uprkos preovlađujućoj struji ona utiskuje sopstveni izraz na samom početku svog umetničkog putovanja. Tokom šeste decenije Olga Jevrić drastično menja svoj odnos prema prostoru u skulpturi, i to na jedan potpuno netradicionalan način. Usledili su radovi: predlog za spomenik - Milanovac 1954, konkurs za spomenik u Pljevljama gde je dobitnik I nagrade. 1957. je značajna zbog njene prve samostalne izložbe "Prostorne kompozicije". Prostor postaje deo plastične konstrukcije. Vec iduće godine izlaže na XXIX Venecijanskom Bijenalu gde biva zapažena od strane likovne kritike. Kraj šeste decenije donosi Olgi Jevrić potpunu afirmaciju i potvrdu njene vrednosti kao i značaja njene skulpture u tokovima jugoslovenske i svetske umetnosti.

Učinila je prodor u oblast apstrakcije gde metaforičnost zamenjuje deskriptivnost i anegdotsko. Značajne skulpture: Komplementarne forme I, 1956., Vertikalna kompozicija, 1956., Predlog za spomenik II, 1956. 1963. dolazi do javnog osuđivanja nove umetnosti od strane samog državnog vrha na čelu sa J. B. Titom. Međutim ta osuda nije sprečila umetnike u procesu koji se nije mogao zaustaviti. Oni su ostali dosledni svojim idejama. Takav je slučaj i sa Olgom Jevrić. U radovima iz 1965. težnja za naglašavanjem prostornosti igra posebnu ulogu. Tada skulpture postaju većih dimenzija (Tektoidni oktopod, Centripetalna forma, Trinom).

Sedamdesete godine u delu Olge Jevrić protiču u znaku kontinuiranog razvijanja, elaboriranog ali nikada do kraja. Radikalnih promena u njenom delu nema iako se javlja i menja njen odnos prema masi i formi. Ekspresivno dejstvo je još prisutno ali dolazi do smirivanja. (Artikulacija prostora III -1970., Koncentrično slaganje 1970., Crveni masivi 1973.). Izrazito ekspresivni karakter njene skulpture, karakterističan trenutak problematike prostora, specifičan odnos prema materiji, masi, slojevitost značenja i polimetaforičnost su karakteristike koje su obezbeđivale funkcionalnost skulpture Olge Jevrić u umetnosti sa početka IX decenije.

Na izložbi u SKC-u 1988. izlaže nove radove u kojima je potpuno promenjen odnos prema formi i masi. Umesto ranijih prividno amorfnih masa, pojavljuju se oblici u kojima je jasno definisana prava kontura, izgled bloka. ( Nalegle forme iz 1986-88., Trostruko ukrštanje iz 1986-88.) Dolazi do gradenja ali i razgradnje u cilju ispoljavanja ekspresije. Šipka više nema pređašnju funkciju. Ona ne spaja odvojene mase, nije više transfer i veza između zasebnih masa. Sada je utonula duboko u tkivo skulpture. V Pančevacka izložba održana 1989. odaće joj još jedno priznanje jer ona je jedan od anticipatora i preteča onoga što se dešavalo u našoj skulpturi i umetnosti tokom osamdesetih.Njena skulptura se razvijala kontinuirano, postala je kompaktnja, sublimnija, i danas poseduje određenu geometrijsku i konstruktivnu napomenu primerenu ukupnoj atmosferi u umetnosti na kraju decenije. Dolazi do spoja ekspresije subjektivnosti i doze racionalizma.

Umesto razuđenih ekspresivnih skulptura umetnica se bavi kompaktnim i celovitim formama. Skulptura sve više prestaje da bude čvrsta kompaktna masa, jedan definisani oblik. Sve češce je ona sastavljena iz delova - iz segmenata koji joj omogućavaju promenu oblika.

Tokom devedesetih ona je izmenila izgled svojih skulptura i označila ih je izložbom "Tri skulpture" u Narodnoj Biblioteci u Beogradu. (Za izotopni prostor iz 1996., Nabrajanje iz 1998., Limes iz 1999.). Ove skulpture predstavljaju sažetak najkarakterističnijih problemskih razloga kojim se Olga Jevrić bavila devedesetih godina, vraćanjem ideje blok-forme. Treba napomenuti i njeno stvaralaštvo u sferi fotografije o kome se malo zna. Ona izlaže fotografije 1993. u Galeriji "Zlatno Oko" u Novom Sadu. Ove fotografije poseduju likovni potencijal i strukturalnost. Njihova tematika je život koji se odvija oko nas, na pijaci, gradilištu, ulici. Umetnica kadrira isečke stvarnosti koji su iskreni i veliki u svojoj jednostavnosti.

Olga Jevrić je preminula u 92. godini, 10. februara 2014. godine, u Beogradu.